Души благородној и подвижничкој својствено је да благодари Богу и у тешким околностима, да Га прославља не само за Његова доброчинства, већ и за невоље. Тиме човек заслужује велику духовну награду. Благодарећи Богу за доброчинства, враћаш Му дуг, а благодарећи Му за невоље, чиниш Га својим дужником.
Oнај ко осећа благодарност Богу док ужива у благостању испуњава оно што је дужан чинити, а онај ко, трпећи невоље, прославља Бога – себи припрема награду (на Небесима). За такву благодарност Бог дарује много добара и на Небу и на земљи, тако да човек више не обраћа пажњу на невоље.
Од благодарења Богу имамо духовну корист – оно нас избавља од жалости. Ако се деси да изгубиш имање и тада (нађеш снаге да) благодариш Богу, тај губитак те неће сломити жалошћу, јер ћеш осећати радост због благодарности Богу. То представља тежак ударац за ђавола, то чини душу подвижничком, то нас учи да на истински начин расуђујемо о сварима световним.
Ништа није толико угодно Богу као када смо Му благодарни не само у срећи, бећ и у несрећи. Таква благодарност (у несрећи) и јесте жртва – то је наше највеће приношење!
Тако се прославио праведни Јов, тако се прославио апостол Павле, тако се прославио праотац Јаков, тако се прославио сваки од праведника Божијих, исповедајући Бога и благодарећи Му, нарочито у тешким животним околностима.